Сезона за упис на факултет. Да бисмо добили што више корисних информација, објављујемо низ интервјуа са бившим или садашњим студентима студија који би вас могли занимати. Прочитајте у наставку зашто се Алмаса Хоџић уписала на Машински факултет у Сарајеву.
Алмаса Хоџић студентица је четврте године на Машинском факултету Универзитета у Сарајеву, на одсјеку за одбрамбене технологије. Поред одличних резултата које постиже на универзитету, Алмаса је и фудбалски судија. Разговарали смо с њом, између осталог, о односу између машинства и спорта, али и о стереотипима са којима се жене на овим просторима могу сусрести.
Зашто машинство и зашто одбрамбена технологија?
Одувијек сам имала ту склоност да рјешавам задатке; забављало ме много више од учења ствари напамет. Мало сам се зезнула, учи се и на машинству бише него што сам мислила, али за многе ствари су потребни логика и резоновање.
Машинство има пуно „трикова“ које треба разумјети, а ја се осјећам одлично кад их разумијем. А одбрамбене технологије су толико нетипичне, неистражене у нашој земљи да сам морао знати о чему се ради. Одувијек су ме занимале, не посебно оружје или муниција, већ начин на који ове ствари раде.
Ви сте један од најбољих студената на вашем факултету, али претпостављам да наилазите на различите стереотипе. Ако постоје, како је радити са њима?
Па, искрено, најмање сам се тако осјећала у машинском инжењерству. Заокупила ме супер амбициозна, квалитетна генерација у коју се лако уклопим, а и овај факултет, професори, раја ствара здраву атмосферу. Можда мало у првој години, људи нису очекивали да ће плава девојка одговарати својој механици, али то се одразило само на то што су били позитивно изненађени, ништа друго.
С обзиром да сте гимназијалка, да ли мислите да сте у неким предметима имали предност или заостатак у односу на колеге који су завршили техничку средњу школу?
Ситуација је таква – гимназијалци боље познају математику, која је форсирана у првој години, као и општу физику, док је ученицима који долазе из техничких средњих школа лакше разумјети статику, већ цртају и познају те стручне предмете из машина. Дакле, то уравнотежује. Дошла сам из средње школе, сјајних оцјена, али стварно лошег знања, тако да ми је недостајало обоје, тако да је све поново било ријешено.
Можете ли пронаћи заједничко тло између машинства и фудбала или спорта уопште? И шта је то што та два свијета чини потпуно различитима?
То је лако. Обоје су „мушки“. У машинском инжењерству жене нису изненађење, али на факултету се увијек уписује више момака. У фудбалу људи могу бити изненађени ако девојка суди.
Понекад се из свлачионице чује: „Цура нам суди!“ Заједничко за обје ове професије је да није важно да ли сте дјевојчица или дјечак; ако радите и ако сте добри у томе, нико вам неће подметати ногу.
Шта је био или што је највећи изазов у самом студију?
Прилично сам упорна и тврдоглава, често не могу пустити неке ствари. Тако да заборављам да једем, или одбијам да изађем, не видим пријатеље кад је препуно испита. Тешко ми је, искрено, понекад сортирати те приоритете. Машинство захтјева жртвовање и прихватила сам то, једноставно не могу да нађем мјеру којом сам задовољна. – Како наводи Алмаса Karike.ba.
Претпостављам да имате неке савјете за будуће студенте машинства?
Имам неколико.
Најбитније је да добро научите функције у средњој школи. Да не патим на колеџу. Осим тога, одабрати факултет према занимањима и предиспозицијама, јер је другачија прича када учите нешто што стварно желите знати.
Извор: karike.ba
Аутор: Илма Чосић