Лорена Иванек, ученица трећег разреда Јавне гимназије „Васо Пелагић“ Брчко, 29. октобра 2019. године пријавила се на конкурс за пјеснике КЛД „Решетари“, који је расписао конкурс за XXIII. сусрете пјеснике на којима је заступљена и њена песма. Сваки пјесник учествује са по три пјесме. Пјесме требају бити написане на стандардном хрватском књижевном језику или дијалекту хрватског језика који се говори на подручју на којем пјесник живи.
Лорена се бави писањем још од основне школе, ужива стављајући своје мисли на папир и изазивајући емоције код читалаца, што је и показала кроз ово такмичење. Иако ужива у компоновању прозних текстова у којима износи своја мишљења и погледе на свијет и изазива живописне описе, више воли да пише пјесме, које се често шаљу разним часописима и конкурсима, а понекад истакну на њиховим страницама.
Ученици Лорени желимо много више написаних пјесама, јер су почетци се крију у маломе па све до објаве властите књиге.
Слиједи пјесма „Сви на свијету ће сањати кратки сан“ објављена у колекцији „Небески таласи“. Чинило се да стихови знају у каквом нас времену чекају, у ком смо периоду, јер пјесници и даље виде оно што други не могу …
Кратак је сан на свијету хтијење свако
Кратак је сан на свијету хтијење свако.
Ноћима живим и дишем, јутрима битке борим.
Ноћима видим боје, љубим ватре у којим горим.
Тад кад у мени расте бољи и дражи свијет.
Затварам очи, грабим рукамаа, желим много,
Надам се, сањам, желим више,
Топле ноћи, слатко воће, сјајна сунца,
Умиле мелодије, њежан додир, мирис цвијећа.
Остави ме у сну, не буди ме.
Ту смо само ја и срце што трепери.
Мокрих очију на глас се смијем,
Свиме што имам волим и вјерујем.
Мој спокој, моја срећа, моји снови
Под прстима се губе, као облаци нестају.
Гдје се сунце издиже, ту се моје спушта.
И највише боли што су још увијек ту.
Идите, снови, сакријте се, склоните.
Не дајте сумњи да вас дотакне, бјежите.
Не дајте страху да гаси ваше ватре.
Чистоћу и љепоту за мене чувајте.
Не дај ми да сањам, да желим и да се надам.
Јер крварим за спасењем више но што поднијети могу.
Као и царства, снови се дижу, снови се руше.
С њима се губим, с њима патим, с њима падам.
Ништа не боли к’о срушени снови
У тисуће оштрица што срце режу.
Ништ не пече к’о пуста нада,
Празна обећања и сјећања на срећу.
За моје су муке слијепи, за њихове сам слијеп.
Не разумију и не могу што на души лежи.
Кад би знали, бил’осуђивали, бил’клели?
О, имам ли право сањати тај нови, љепши свијет?