Замислите да сте деветнаестогодишња студентица у Босни и Херцеговини (БиХ), жељно чекајући да ускоро почне да тражи свој први посао. Завршили сте средњу техничку школу – са високим просјеком – и спремни сте да искористите своје знање за рад, чинећи први корак на путу ка каријери која вас испуњава.
Сада замислите фрустрацију коју ћете осећати када из дана у дан, из месеца у месец застанете на том путу када се свака прилика за посао заврши одбијањем и обесхрабрујућом спознајом да знање мукотрпно стечено у раним фазама живота није оно што је потребно за његово следећу фазу.
Нажалост, ово је искуство многих новопечених студената у БиХ који разумију да постоји велика разлика између вјештина, компетенција и знања стечених у школи и онога што потенцијални послодавци траже од радника.
Борба ових младих кандидата, који покушавају да пронађу своје место на тржишту рада, започиње већ на њиховом путу кроз образовни систем.
Према најновијем извештају Европске уније (ЕУ) који финансира Свјетска банка, више од половине младих људи није задовољно својим средњим образовањем, а преко 25 процената каже да знање и вештине нису у складу са потребама тржишта рада – што доприноси Стопа незапослености младих у БиХ од скоро 47%.
Укратко – земља не користи свој најважнији ресурс: људе.
Па од чега све почиње?
БиХ има један од најнижих нивоа приступа предшколском образовању у регији – само 15 посто дјеце је уписано у предшколско образовање, док је просјек ЕУ 95 посто.
Такви подаци су забрињавајући с обзиром на снажне глобалне доказе о важности образовања у раном детињству за стицање основних когнитивних и социо-емоционалних вјештина и помагање појединцима да изађу из сиромаштва. Потребе родитеља за предшколским образовањем врло су велике у одређеним урбаним срединама (листе чекања постоје у већим градовима, попут Сарајева, Бањалуке, Брчког и Мостара), али постојећа инфраструктура и финансијска средства нису довољни да задовоље потребе. У многим општинама не постоји ниједна предшколска установа. Проблем је још већи у сеоским срединама, где је незапосленост већа, а приходи мањи, а постоје и културне норме у вези са бригом о деци, што додатно ограничава похађање предшколског образовања.
Образовање у БиХ је такође врло уситњено, са чак четрнаест образовних власти, у земљи са само 3,3 милиона становника и 422.645 ученика. Стога не треба да чуди да издаци за запослене службенике, наставнике, директоре и ненаставно особље чине преко 90 процената потрошње на образовање, у поређењу са просјеком у ЕУ од 77 процената. Ово оставља врло мало простора за набавку наставног материјала и опреме, обуку наставника, побољшање услова за учење и боравак у школи.
Међутим, иако трендови показују да је приступ предшколском образовању у БиХ низак, исто се не може рећи за основно и средње образовање, гдје су стопе уписа прилично високе: 90, односно 77 посто. Упркос тако великом приступу, основном и средњем образовању недостаје квалитет, јер се у поређењу са другим земљама у региону на наставу троши релативно мало времена, што ограничава могућности учења. Та разлика значи да ученицима током школовања недостаје еквивалент од преко 100 дана наставе!
Ова питања квалитета и релевантности такође су истакнута кроз учешће БиХ у Програму оцјењивања ученика (ПИСА), у којем су тестирани петнаестогодишњи студенти из читања, математике и науке. БиХ је први пут учествовала у овом тесту, а резултати показују да је између 50 и 60 посто укључених ученика показало „лош учинак“. То значи да више од половине ученика није показало основно знање из читања, математике и природних наука, у поређењу са просеком од 31 процента у Европи и Централној Азији (ЕЦА) и 24 процента у ЕУ.
А шта је са наставницима?
Наставници су срце сваког образовног система. У БиХ је учитељска професија релативно непривлачна, дијелом и због тешких услова рада у многим школама. Плате наставника су у рангу плата у јавном сектору, готово 25 одсто веће од просека у приватном сектору. Међутим, разлике између различитих дијелова земље су драстичне. Важно је напоменути да плате наставника у БиХ такође зависе од њиховог образовања и радног искуства – фактора који нису нужно повезани са побољшањем знања ученика. Могућности за професионални развој су ограничене, а педагошки заводи имају ограничене капацитете – што доводи до велике зависности од донаторских и невладиних програма. Директори, који би требало да проводе време помажући наставницима, не фокусирају се на пружање наставне подршке већ на административне задатке.
Није ни чудо што је Босна и Херцеговина рангирана тек на 58. мјесту од 157 земаља према индексу људског капитала Свјетске банке. Људски капитал подразумева знање, вјештине и благостање које људи стичу током свог живота, што им омогућава да остваре свој потенцијал као продуктивни чланови друштва. У БиХ ће дјеца, такорећи, постизати током свог живота